VEČERNJE NOVOSTI

Novine sa najvećim u Srbiji! * Vesti u ogledalu

Tajna večera – opelo za grobara

Zapisnik sa tajne večere vlastodržaca Srbije povodom predsedničkih izbora. Ovaj tekst dostavljen je redakciji Večernjih novosti koja ga objavljuje u integralnoj verziji.

(Okupili smo se oko 20.00 sati u poznatom novobeogradskom restoranu, inače našem nezvaničnom izbornom štabu, u punom sastavu: Vučić i Andrej, Gašić, Stefanović, Dačić, Zorana, Vulin, Ljajić, Drašković, Krkobabić, Siniša Mali, Vesić, Dinkić…)

Vučić: Dobro vam veče ljudi! Verovatno znate da smo se okupili ovde da bi… (zastaje, namešta naočare) Nebojša, šta to radiš?! Odmah da si ostavio to pečenje! Pa kako te nije sramota?! Rejting nam je pao na 12% a ti ždereš kao na slavi!

Stefanović: (s punim ustima) Ali šefe, plaćeno je, mislim, ovo pečenje, rekoh, šteta da se baci? (ostavlja nož i viljušku, polako žvaće pečenje)

Zorana: Nešo, poslušaj ga, molim te, nemoj sad da jedeš! Nismo došli da jedemo nego da se dogovorimo šta ćemo za izbore i kako onu matoru budalu Tomu da ubedimo da odustane od kandidature (naginje se i šapuće Stefanoviću: „vidiš da je nervozan, ne nerviraj ga još više!“)

Stefanović: Vidim.

Ljajić: (pita tiho Stefanovića) Jel’ to svinjetina ili jagnjetina?

Stefanović: (šapuće) Prasetina.

Ljajić: Dakle, nije svinjetina?

Stefanović: Nije.

Ljajić: Dobro, pitam da znam da li mogu i ja da se poslužim malo posle, kad sastanak odmakne…

Vulin: (nakašljava se značajno) Pa dobro, možda čovek nije jeo ceo dan, nije to razlog za svađu sada, Neša mnogo radi, ne stigne ni da jede, nemojte se sad i oko hrane svađati. Evo, i ja ću da mu se pridružim, solidarno, da mezetimo malo dok pričamo (ubada viljuškom lepo parče pečenja).

Vučić: (teatralno se krsti) Bože me sačuvaj i sakloni, s kakvim idiotima ja moram da sarađujem i sačuvam ovo malo države i naroda! Vuline, hoćeš da te sada, momentalno, izbacim napolje naglavačke odavde i iz vlade?! Jel’ hoćeš to?!

Vulin: (zbunjeno, ruka mu sa viljuškom i pečenjem stoji u vazduhu) Neću, mislim, šalio sam se… a i jeo sam kod kuće. Uopšte nisam gladan! (vraća ono pečenje u oval)

Zorana: Evo, ja ću sad da sklonim ove tanjire (sklanja tanjire Stefanoviću i Vulinu) pa da počnemo da radimo.

Vučić: Hvala ti Zorana, zlatna si.

Vulin: (obraća se Zorani) A kad si zvala za slavu američkog ambasadora njemu nisi sklanjala pečenje?!

Zorana: Znaš šta, meni nemoj uopšte da se obraćaš! Ja sa tobom nemam šta da razgovaram, a da se ja pitam, leteo bi ti iz vlade kao ptica selica!
(Vulin se naginje i šapuće Stefanoviću: „Ova opajdara me mrzi jer mrzi Kineze i Ruse, radi za Amere a Vučiću se šlihta zbog premijerske fotelje! Gadura plaćenička!“)

Stefanović: (poluglasno, odmahuje rukom) Ma znam sve čoveče, nego pusti sad još i to…

Vučić: Vuline, slušaj me dobro: ako te još jedanput, ako te samo još jedanput vidim da šapućeš nešto bilo kome, osim meni, izbaciću te naglavačke odavde! A i iz vlade! Jesi čuo?!

Vulin: Ma ne šapućem, opušteno Aco, pričao sam Neši neki vic.

Stefanović: Jeste, vic je pričao šefe, majke mi moje!

Zorana: Ne laži! Pa što se ne smeje onda ako si mu pričao vic?! Ajde Nešo, smej se!

Vulin: Smejaće se, polako Zorana, dok skapira, treba mu vreme da skapira, pa on je pandur! (smeje se i grli Stefanovića)

Vučić: Dakle, ja sam zgranut! Vi ste jedna obična gomila ološa i budala koja bez mene ne bi mogli da pobedi ni u u nekoj seoskoj mesnoj zajednici, a verujte da mi je dosadilo da vas šlepam i radim 48 sati dnevno moje i vaše poslove da bi vi uživali u ministarskim foteljama. I još ste nezahvalni, sve ja znam ko mi šta govori iza leđa, i ko mi radi o glavi, meni i mom bratu!

Andrej: Neka bato, pusti sad to, nećemo sad o tome. Znaju oni da mi sve znamo! (gleda značajno u Ljajića)

Ljajić: Što se mene tiče, ja sam uložio svoje ime i svoju partiju da bi ova vlada funkcionisala. I trpim dole u Pazaru najgore uvrede što sam s vama, ali ja jesam s vama i biću s vama do samog kraja!

Andrej: (grli Ljajića) Rasime Srbine! Ne mislim ja na tebe!

LJAJIĆ: Ma znam brate moj (gleda umilno u Andreja) da nisi na mene mislio. Đe ćeš na mene misliti kad ja Aca volim više nego pola Sandžaka!

ANDREJ: Ma znam Rasime Srbendo, nego, jel’ istina ovo što se priča da farbaš kosu? Nemaš nijednu sedu čoveče!

RASIM: Ma zezaju ovi Suljovi i muftovi, đe se ja farbam, hajte bre ljudi!

DAČIĆ: I ja sam čuo da se farbaš Rasime, Tadić mi je to rekao!

DRAŠKOVIĆ: (smeje se grohotom) Rasime, moj dobri Rasime, vidiš šta ti ovi moji Vlasi rade moj Rasime…

KRKOBABIĆ: Ljudi, dajte ili da jedemo ovo pečenje ili da radimo nešto, ili da se razilazimo! Vreme nam prođe a mi ništa…

VESIĆ: Ja sam za to da prvo jedemo! Na prazan stomak ništa ne ide…

SINIŠA MALI: Ja sam za ovo što Vesić predlaže, ipak on ima iskustvo čovek u svemu.

VUČIĆ: (smeje se) Pa i da se farba, neka ga, ne dirajte ga, dobar je naš Rasim…

ZORANA: Jeste, dobar je Rasim.

VULIN: (naginje se ka Stefanoviću i šapuće: „Ej, kad bisamo znao ovaj glupi Rasim da mu Aca radi iza leđa i da se dogovara tajno sa muftijom kako da ga sjebe ha ha“)

VUČIĆ: Vuline, više neću da te opominjem! Odmah da si ustao i izašao napolje! Rekao sam da nema šaputanja, izađi lepo napolje!

ZORANA: Jeste, izađi napolje!

VULIN: Daj Aco ne zezaj, nije ništa bilo ozbiljno, za jednu žensku sam nešto pričao Neši?

VUČIĆ: (besno gleda u Vulina) Imaš dva minuta da izađeš! Stvarno nemam više vremena a ni strpljenja za neozbiljnost!

ZORANA: Jeste, nema više vremena a ni strpljenja za neozbiljnost!

VUČIĆ: Gubimo tlo pod nogama, rejting nam je sve manji, pritiskaju nas svi redom, zemlja je u haosu, opozicija nam diše za vratom a ovde se neki zajebavaju! Nema više zajebavanja ljudi, sad se rešava sve!

ZORANA: Jeste, nema više zajebavanja!

VUČIĆ: Tako. Zorana, molim te, otvori sastanak i daj da počnemo da radimo.

ZORANA: Dakle, kao što pretpostavljam da znate, okupili smo se ovde da se dogovorimo kako da ubedimo onu matoru budalu Tomu da odustane od kandidature, da nas ne bruka opet kreten nepismeni i da ne dovodi u pitanje opstanak našeg režima, i kako svi zajedno da na Sretenje objavimo da će naš kandidat biti Aleksandar Vučić! (spušta papire i egzaltirano počinje da aplaudira, za njom i ostali)

ANDREJ: (ustaje i aplaudira) Neka je sa srećom brate moj!

STEFANOVIĆ: Čestitam šefe!

KRKOBABIĆ: Tako je, samo Vučić, niko drugi!

VESIĆ: Bravo, bravo!

VUČIĆ: Hvala ljudi, hvala. Sedite, znate da ja ne volim to… Mislim, to, na aplaudiranje mislim, pohvale i to…

ZORANA: Vidim da se nekima ne sviđa ovaj naš dogovor? (gleda u Dačića i Draškovića koji merkaju pečenje)

VUČIĆ: Zorana, ja vodim ovaj sastanak a ne ti. Pusti ljude da kažu šta imaju. Izvolite, diskusija je otvorena.

DAČIĆ: Ma ja se slažem, nema tu šta, Toma je odsvirao svoje, nego, daj da mi počnemo da jedemo!

DRAŠKOVIĆ: Ja podržavam sve ovo što je Ivica rekao! Nijednu reč zamerke nemam! I moja Dana je dala punomoćje i saglasnost da Vučić bude kandidat, evo… (vadi nekakve zgužvane papire iz džepa)

VUČIĆ: Dobro. Drago mi je da smo saglasni u ovome. Jer, znate i sami kakav je moj prijatelj Nikolić, ja ne mogu i nemam srca da mu kažem da neće biti kandidat. Ne mogu, takav sam, nemam srca za tako nešto…

ZORANA: Ma ja ću da mu kažem! Šta tu ima da se razmišlja uopšte, mi smo tako odlučili i on neka ide u Bajčetinu da peče rakiju sa onom babom Dragicom, dosta je bilo po njegovom!

STEFANOVIĆ: Slažem se sa Zoranom u potpunosti.

ANDREJ: Ma da, ja ću da mu javim, pustiću mu SMS da ne može da bude kandidat i stvar završena.

ZORANA: Ma što da se trošiš Andrej na poruke, imam ja njegov viber pa ću ja da mu pustim poruku na viber!

VUČIĆ: Polako, mislim da je najbolje Ivica to da mu saopšti, jer se oni poznaju sto godina, dugo su bili na vlasti pre i sada, a Ivica će umeti najbolje da mu to objasni.

ZORANA: Jeste, Ivica će umeti najbolje da mu objasni.

DAČIĆ: Nije problem. Ni najmanje. Ako je to bilo to, onda da počnemo da jedemo?

(na ulazu se pojavljuje Vulin, sav zadihan i izbezumljen)

ZORANA: O Bože, opet ovaj ludak!

VUČIĆ: (okreće se i spazi Vulina) Dobro bre, da li si ti normalan?! Da li tebi vredi govoriti?! Ajde izađi napolje!

VULIN: Stani Aco brate, stani! Zlo!

VUČIĆ: Kakvo zlo?! Šta bre trabunjaš?

VULIN: Zlo Aco, zlo! Ja bio na parkingu, taman da krenem, kad vidim stiže kolona automobila sa rotacionim svetlima, pogledam da vidim ko je, a ono Toma!

VUČIĆ: Toma?! (skida naočare i briše ih, drhtavom rukom stavlja ih opet)

VULIN: Jeste! Toma! I Radomir! I Velja! I još neki ljudi…

ANDREJ: Mamicu mu pijanu, i njemu i Velji, kako li su saznali da sastančimo ovde?!

VUČIĆ: Polako ljudi, polako…

ZORANA: Jeste, polako ljudi, polako…

VUČIĆ: (besno se izdire na Zoranu) Zorana, prekini da me imitiraš i da ponavljaš za mnom kao papagaj!

ZORANA: (počinje da plače) Ali ja nisam ništa loše uradilaaaaa…

STEFANOVIĆ: (dodaje maramicu Zorani) Uzmi, obriši se, biće sve u redu.

ZORANA: (besno odguruje) Ma skloni bre čoveče od mene tu tvoju slinavu maramicu!

LJAJIĆ: Ljudi, dajte da se saberemo. Možda je i dobro da mu sad kažemo ovo što smo odlučili?

DAČIĆ: A šta smo to odlučili? Ja ništa nisam odlučivao.

DRAŠKOVIĆ: Ni ja Ivice, Danine mi časti! Ništa bogami ja nisam odlučivao ovde!

KRKOBABIĆ: Ja ne znam šta se dešava sa ovim mojim slušnim aparatom, ništa ne čujem? A što smo se ovde mi okupili uopšte?

VUČIĆ: Ljudi, nemamo razloga za paniku. Sedite svi na svoja mesta. I pustite mene da govorim. Vi ćutite.

ZORANA: (kroz suze) Jeste… šmrc… vi ćutite…

(čuju se koraci i žagor u hodniku, i glas predsednika Srbije koji nadjačava sve ostale: „Gde ste momci? Vi ste neko novo obezbeđenje? Kako ste? Nego, gde su ovi moji?! Jeste,moji…“)

(Toma, Radomir i Velja Ilić ulaze u prostoriju gde se održava Tajna večera)

TOMA: Pomaže Bog braćo! Kako ste mi?

VUČIĆ: Bog ti pomogao moj brate Tomo! Evo, dobro smo, hvala na pitanju. A vi, kako ste? Mislim, svi vi?

VELJA: Daj bre ne zajebavaj, nego kaži odmah šta muljate iza leđa ovom jadnom čoveku! (gleda ka Tomislavu Nikoliću)

VUČIĆ: Čekaj Veljo, polako, samo polako…

ZORANA: Jeste, samo polako…

VUČIĆ: Ti Zorana ćuti, ne mešaj se sada, ovo su muška posla!

ZORANA: Jeste, to su muška posla…

TOMA: Ma mi bili u prolazu, pa rekoh da navratimo, da vidimo šta radite?

VULIN: E baš lepo predsedniče što ste svratili!

DAČIĆ: Da, da, lepo, lepo…

DRAŠKOVIĆ: Sedite za sto ljudi, poslužite se slobodno! Pečenje je prva liga!

TOMA: Neka, hvala, jeli smo, pravila Dragica neku gibanicu, nismo gladni. Sad idemo od kuće baš…

VUČIĆ: Sedite, sedite ljudi, e baš mi je milo što ste navratili!

ZORANA: Jeste, baš nam je milo…

VULIN: A jel’ mogu i ja da sednem?

VUČIĆ: Sedi bre budalo dole i ćuti!

ZORANA: Jeste, sedi dole budalo!

VULIN: Dobro, evo sedim i ćutim.

KRKOBABIĆ: Ja ne čujem dobro, ovaj kineski slušni aparat samo krči, nemam pojma što smo se okupili ovde uopšte?

RADOMIR: (udara rukom u sto) Ma dosta je bilo foliranja! Okupili ste se ovde da zajebete mog ćaleta, da ga sprečite da se kandidujete! Nismo mi mutavi!

VELJA: Polako Radomire, znaju oni da mi sve znamo! Neka kažu sami šta rade ovde!

ZORANA: (gleda u Velju) Ti pijanduro da ćutiš! Ti si mene upropastio na koridorima! Idi bre u Čačak i tamo šljokaj rakiju, šta se vrzmaš po Beogradu čoveče i samo smetaš, ne možemo od tebe da radimo ništa!

VELJA: Ti dronfuljo da umukneš! Nije ti ovo američka ambasada pa da se siliš ovde!

ZORANA: E za ovo dronfuljo ću da te tužim! Pa ćeš da vidiš svog Boga!

VELJA: E sad sam se usrao od straha! Ma beži bre tamo kokoško ofarbana! Ajde, iš, iš! (maše rukama na Zoranu)

VUČIĆ: Stanite ljudi, stanite, šta vam je bre?! Dajte lepo da razgovaramo!

ZORANA: Jeste, da razgovaramo…

VUČIĆ: Ućuti Zorana i ti više! Pusti mene da govorim!

ZORANA: Jeste, Vučić će da govori…

VUČIĆ: Dakle, ovako: okupili smo se ovde da se dogovorimo kako da podržimo našeg Tomu u još jednom mandatu, da izgura čovek još jedan mandat pa posle da bude premijer još dva mandata, a tek posle da ide u Bajčetinu u penziju.

TOMA: Tako ste smislili?

VUČIĆ: Tako, i nikako drugačije!

TOMA: Lepo, lepo, baš sam dirnut… (plače od sreće)

VELJA: Tomo bre, pa ti njemu veruješ?! Daj bre čoveče udari mu šamar, jer laže! Okupili su se ovde da te zajebu isto k’o mene što su zajebali!

VULIN: Ma nije tako Veljo, istinu kaže Vučić!

VELJA: Ti dvorska ludo da ćutiš! Ti si Vučićeva podguzna muva veća čak i od Zorane!

ZORANA: E, i za ovo podguzna muva ima da te tužim!

VELJA: Ma beži bre od mene kokoško jedna, skloni se od mene!

VUČIĆ: Ama ljudi šta vam je?! Dajte da pričamo k’o ljudi!

ZORANA: Jeste, da pričamo kao ljudi…

ANDREJ: Znate šta? Ja ću da vam kažem sad a vi vidite šta ćete i kako ćete.

VELJA: Šta ćeš bre ti da kažeš?! Ko si bre ti uopšte čoveče?! Koji si ti faktor bre, ni funkciju nemaš, a špartaš Srbijom i radiš šta ‘oćeš!

ANDREJ: ‘Ajde ćuti, da ti ne pošaljem ekipu u Čačak dole, da te rasture k’o svinja slamu!

VELJA: Kome ćeš ti bre da šalješ ekipu?! Ja sam takve u Moravu bac’o jednom rukom!

VUČIĆ: Tišina! Glas da nisam čuo! Sada ja pričam!

(mrtva tišina)

Dakle, ovako: jeste, priznajem, skupili smo se ovde, da kandidujemo najboljeg među nama a to sam ja, kažu sve ankete, Zorana, Dačić, Vulin i moj drug Nebojša iz Beograda, i da skupimo pare da kupimo sat našem Tomi jer ide u političku penziju…

TOMA: Meni da kupite sat?!

VUČIĆ: Jeste, sat.

TOMA: Koji? Roleks?

VUČIĆ: Ma nebitno je koje marke čoveče. Svejedno.

TOMA: Nije svejedno! Nemoj neki kineski da mi kupujete, to se kvari brzo… a i Dragica ne voli ništa kinesko. Kaže da to samo sirotinja kupuje.

VUČIĆ: Dobro. Kupićemo ti Roleks.

TOMA: Pozlaćen?

VUČIĆ: Ma svejedno je čoveče, pozlaćen ili ne, biće Roleks.

TOMA: Ma nije svejedno!

VUČIĆ: Dobro bre, biće pozlaćen!

TOMA: E pa dobro. A od koliko karata?

VUČIĆ: Od najviše karata što ima! Jel’ si sad zadovoljan?!

TOMA: Jesam. Ček da odmah javim Dragici, baš će da se obraduje…

RADOMIR: A ja?!

VUČIĆ: Šta ti?

ZORANA: Jeste, šta ti?

RADOMIR: Koliki je moj deo?

VELJA: Ovoliki! (pokazuje mu lakat) Ako si glup, nisi gluv! Otac ti se prodao za sat čoveče! Pu! (pljuje na pod)

ZORANA: Iju, kakav prostakluk! Zovite obezbeđenje!

VUČIĆ: Čekajte ljudi, nismo završili. Ti ćeš Radomire vladati u Kragujevcu i dalje, a posle ćemo da te ubacimo u skupštinu, a ti ćeš Veljo sad da obećaš da ćeš da me podržiš na izborima, a Zorana će da ti da bagerom onim tvojim da radiš na koridoru. Može?

RADOMIR: Može, može! (trlja ruke zadovoljno)

VELJA: (češka se iza uveta) Pa, može, ajd, kad se već Toma složio…

TOMA: (priča telefonom sa Dragicom) Jeste Dragice, onaj roleks, zlatni, jeste, da, da, i Radomir se složio, šta, ne razumem, koji sin Brut, ko izdao, ne čujem?

RASIM: E ljudi moji, baš mi je milo što se ‘vako brzo izdogovaraste!

DRAŠKOVIĆ: Jesi vid’o moj dobri Rasime kako se Vlasi čas dogovore?! A ne k’o vi dole u Sandžaku, da izginete!

DAČIĆ: Znači, to je to?

VUČIĆ: Jeste, to je to.

DAČIĆ: Znači, sad možemo da počnemo da jedemo ovo pečenje? Ono se već ohladilo!

VELJA: Ja bih da nešto popijem, jeo sam već onu gibanicu četničku kod Dragice.

DRAŠKOVIĆ: Pametno zboriš moj Veljo, ne ide hrana na prazan stomak, prvo da se popije!

VUČIĆ: Sedite ljudi, poslužite se slobodno, drago mi je da smo opet pokazali da smo složni i da sve što radimo, radimo u interesu Srbije i naroda.

TOMA: Ja nisam gladan, a ni žedan. Hoću taj roleks, pa da idem u Bajčetinu. Kasno je već…

VUČIĆ: (mrmlja u bradu: “Sačuvaj me Božeˇ”) Ajde živeli ljudi! Neka nam sa srećom budu ovi izbori!

SVI: Ajde, neka nam je sa srećom!

Šta mislite o ovome?

Translate »
%d bloggers like this: